Проналазак оптичког влакна

Једног дана 1870. британски физичар Динг Дал отишао је у салу за предавања Краљевског друштва да говори о принципима пуне рефлексије предаваонице. Вода је светла. Као резултат тога, публика је била изненађена. Видело се да лака вода потече из мале рупе канте, вода потече, а светлост се савија, а светлост хвата закривљена вода. Људи су једном открили да светлост може да шири фино вино прскано из бурета; људи су такође открили да се светлост може кретати дуж закривљене стаклене шипке. Зашто је ово? Зар светло више није право? Ове појаве су привукле Дадарову пажњу. Након његовог истраживања, установљено је да је то била улога рефлексије светлости. Зато што је густина медијума и другог медијума била већа од околних супстанци (као што је ваздух), то јест, светлост је пуцала из воде у ваздух и требало би да буде под углом. Када је већи од одређеног угла, преламање светлости нестаје и сва светлост се рефлектује назад у воду. На површини се чини да је светлост савијена у води. Касније су људи направили стаклено влакно високе провидности, дебело и танко стаклено влакно попут паукове свиле. Када је светлост избачена у стаклено влакно под одговарајућим углом, светлост се кретала дуж закривљеног стакленог влакна. Пошто се ово влакно може користити за пренос светлости, назива се светло вођено влакно.